Zanimljivosti, moda, veze...

U roditeljskom domu je najslađe, najsigurnije, najušuškanije, a mama i tata uspešno koče osamostaljivanje svojih odraslih sinova i ćerki.

Ručak je serviran na stolu, garderoba ispeglana, mama i tata ispred televizora gledaju omiljenu sapunicu. Među njima je i Marija Ristovski, koja je završila defektologiju, zaposlena je, ima trideset i dve godine, a i dalje živi sa roditeljima.

Na pitanje da li sebe smatra osobom koja ima sindrom produženog detinjstva, ona kaže: "Delimično da, razlozi za to su vrlo kompleksni. Postoje ljudi koji su zaposleni i bore se, ali veliki deo moje generacije je i dalje vezan za roditelje, ne zato što možda žele da budu, nego zato što ne mogu drugačije."

Takav scenario svakodnevno se odigrava u velikom broju domova širom Srbije, jer smo po broju mladih koji žive sa roditeljima među prvima u Evropi.

"Ono što istraživanja pokazuju jeste da tu stvarno deluje jako širok spektar faktora koji nisu vezani samo za porodicu. Utiču i sociološke i ekonomske promene. Ono što bih mogla da kažem je da je sve na nivou porodice, ali da tu u stvari i jedni i drugi doprinose. Mladi ljudi često biraju da žive sa porodicom. Kažem biraju. Neki ne biraju, zato što nemaju sredstava, mogućnosti ili podrške, ali oni koji biraju, oni biraju zato što im je tako komfornije, ne moraju da se odriču nekih zadovoljstava koja im znače, a samim tim to roditelji i podržavaju", objašnjava psihološkinja dr Tijana Mirović.

Kriza nema mnogo veze s tim što velika deca ostaju sve duže u porodičnom gnezdu. I ranije su ljudi teško živeli, pa opet su želeli da odrastu, da se osamostale i krenu svojim putem. Danas se roditelji trude da deci pruže srećno detinjstvo, a onda toj deci, kojoj je komotno i udobno, ne daju da odrastu.

"Srbija spada u ovu grupu južnih zemalja gde sa jedne strane na to utiču ekonomski činioci vezani za nedostatak stambenog prostora, odnosno za samu ekonomsku krizu, ali postoji u izvesnoj meri ovaj kulturološki činilac i značaj zajednice", smatra sociolog Vladimir Vuletić.

Dvadesete godine predstavljaju prekretnicu u sazrevanju i to je najbolje vreme za početak procesa osamostaljivanja. Roditelji su zaboravili da je njihov cilj da pripreme decu za samostalan život u društvu. Danas majke i očevi pogrešno misle da im je cilj da usreće svoju decu, što nije dobro. Njihov osnovni zadatak je da ih nauče da žive tako da usreće sama sebe.