O svemu po malo...

Juče ujutru ušli smo u stoti sat neprekidnog padanja snega i sad je više nego jasno da nas je ove godine sneg ponovo iznenadio - ovog puta zato što, posle dvadesetak pretežno suvomraznih zima, konačno pada kao što je i red: lepršavo, mirno, tiho i uporno, iz dana u dan, iz noći u noć. Kao u ruskoj bajci. Ulice prvog prioriteta nemilice se posipaju solju, pripremajući vozače za prve srpske vesnike proleća - rupe što jedu omanja vozila, a koje se na ulicama i putevima pojave kad se sneg otopi i sunce ogreje.

Ukoliko ste insekt i ovaj tekst čitate na podlozi nečije kante za smeće, sva je šansa da se sneg već otopio, a napolju već šetaju pičići u majičicama na bretele, jer je dvadeset stepeni u hladu, jer se danas tako smenjuju godišnja doba.
Ali, jebeš sad sunce. Biće ga onoliko. Uživajmo malo u ovom idiličnom februarskom momentu nečijeg zamišljenog decembra, Nova godina samo što nije, a s njom i pokloni, a za njima i računi, crveni minus i povećana stopa samoubistava. I sada će da bude tako - posle ove Nove godine u martu.

Uronimo za trenutak u divni srpski sneg, u koji su se utopili ekspert za maratonsko ostajanje na vlasti i rušenje premijera svih boja kose Mlađan Dinkić i njegovi ministri, nekad iz G17 plus, a sad iz Ujedinjenih regiona Srbije (to vam je ista fora, kao kad su otvorili Nacionalnu štedionicu i svi mislili da je to neka državna štedionica, a ono privatna banka, ha-ha-ha - kakvi su to, ispostavilo se, eksperti i za dobar humor).

Narod kao mahnit vozi kola. Posle prvih 48 sati kućne hibernacije i gledanja Miloša Bojanića, sneg je, mimo uobičajenog, nastavio da pada i ljudi su rekli - ko ga jebe, hajde da se podsetim onoga čemu me je ćale učio, kako se ono beše čisti sneg s kola, metlom, đubrovnikom ili špahtlom i, verovali ili ne, morao sam to da radim dva dana zaredom. Tri dana zaredom! I očistiš kola i pravac na ulicu „prvog prioriteta“.

Za to vreme, na ulicama ostalih prioriteta pod okriljem mraka i pahulja kriju se budući prelomi butne kosti i kičme pešaka jer se, ispod uličnog snega na ulicama druge, treće i ostale kategorije, krije zebra, ofarbana bojom najklizavije kategorije, spremna da vam jebe majku što ste onoliko puta preko nje prešli, a na drugoj strani nije bio zeleni čika.

Snežna idila napolju poslužila nam je da se, ušuškani ispod jorgan-planine, zapitamo da li je Gadafi jedan od retkih preostalih pravih manijaka hitlerovskog kova na planeti, ili će i taj da ispadne pi*ka kao Mubarak, Ben Ali, Milošević (fala bogu što tako bi), Sadam Husein i svi ostali koji tako lako posrnuše i belom svetu uskratiše uzbudljive sate balavljenja ispred televizora u kome krv teče potocima. A napolju veje, ala veje, veje.

Ako Gadafi pukne, kandidata za titulu pomahnitalog diktatora što aktivira atomsku bombu kojom raznosi sebe, svoj narodi i Amerikance koji tek stigoše u porobljavanje ima sve manje. I ovakvih, pravih zima je sve manje. U stvari, nekom ko se rodio 1990. sve ih je više, pošto su od tada do danas uglavnom bile buđave, poluledene, blatnjave i zubato sunčane. Uz povremenu kišu. I jedan do dva dana snega godišnje.

Ne zaboravite i da su danas Zadušnice, što će reći sjajna prilika da izazovete saobraćajnu nesreću, dok se, ulicama drugog i trećeg, a možda čak i prvog prioriteta (ipak je vikend), kroz sneg probijate da se požalite svojim umrlima koliki su računi za struju i grejanje i koliko je ovaj život koji živite posle njih pun izazova.