O svemu po malo...

1.deo
2.deo
3.deo
4.deo

PUT ZA IZGRADNJU EFIKASNE DRŽAVE

U kratoročnom periodu, trebalo bi očekivati nastavak političku i institucionalnu krizu u Srbiji. Razlozi za to su:

 -          slabost institucija nasuprot izuzetnoj težini problema koje treba rešavati;

-          vođstvo Srbije nema sposobnost da obezbedi dva ključna elmenta neophodna za svaku savremenu državu: bezbednost i energiju. Zapravo, vođstvo Srbije nema plan bezbedonosnog delovanja, strategiju odbrane, opšte bezbednosti, a ni projekciju razvoja energetike i uopšte snabdevanja Srbije energijom;

-          nepostojanje programa suočavanja sa sve težim socijalnim posledicama reformi;

-          dominacija oligarha u ekonomskom i političkom životu Srbije. Oni u osloncu na svoje monopol u trgovini posebno hranom, energentima i dugovima, monopol nad nekretninama posebno nad zemljištem, monopol u građivinarstvu, posebno u izgradnji puteva i infrastrukture, utiču na ključne odluke vlade koje su od interesa za njihovo poslovanje (na primer, sprečili su donešenje zakona o zadrugama, određuju paritet Evro -  dinar, odlučuju u slučajevima najinteresantnijih privatizacija i o pitanjima kadrovskih rasporeda u njima važnim javnim preduzećima i ministarstvima, zloupotrebljavaju sudstvo i policiju za obračun sa svojim konkuretnima, itd), čime se umnožavaju i protivnici ovakve politike pre svega iz reda srednjeg i malog biznisa, a upravo ovi slojevi su, dug niz godina, osnovna podrška političkim strankama Srbije;

-          duboka podeljenost i žestoka međusobna sukobljenst političkih stranaka i vođa proevropske orijentacije;

-          ograničeni ljudski resursi, itd.

  Da bi se iz Srbija izvela iz krize i uputila ka izgradnji efiaksne države, koja može da vodi društvo kroz 21 vek, neophodno je da se odgovori na sledeće izazove:

 a)      Pedpostavke i mehanizmi uspostvaljanja socijalno odgovorne i  efikasne vlade

 Postoji potreba da se Srbija stabilizuje i da nastavi reforme. Za to je potrebno novo političko vođstvo, koje bi radilo na stvaranju povoljnih uslova i omogućilo neophdno potrebno vreme za političko sazrevanje političara i građana Srbije. Potrebno da se, na institucionalni način, Srbija uputi na „treći” put, ba put između ekstremnog ekonomskog kapitalizma i ekstremnog ekonomskog kolektivizma. Umesto da arbitrira u sukobu zmeđu tajkuna i sirotinje, koji je neminovan ako se nastavi dosaadšnji razvoja, država treba da prezume ulogu posrednika i harmonizatora, odnosno da deluje kao jaka država sa socijalno odgovornom vladom. To nalaže da se institucionalni sistem zasniva na:

-          Demokratski izraženoj volji naroda i suverenitetu građana;

-          delovanje na osnovu razvijene stragije održivog razvoja; garantovanje privatne,  državne i zadružne imovine;

-          omogućavanje jednakog prava na korišćenje prirodnih resursa i efikasnu kontrolu iskorišćavanja reka, rudnika, gradnje elektrana, gasovoda i gasifikacije;

-          smanjenju ukupnog oporezivanja građana i privrede uz povećano oporezivanja onih koji imaju više;

-          stručnoj i beskompromisnoj borbi protiv organizovanim kriminalom, posebno sprečavanje pranja novca koji potiče iz organizovanog kriminala kroz privatizaciju, kao i suzbijanje korupcije političara i državnih službenika;

-          socijalno odgovorna vlada koja deluje u pravcu marginalizovanja, pa i demontiranja monopola tajkuna nad poljoprivednim i građevinskim zemljištem kao i nad trgovinom robom široke potrošnje, naročito hranom; garantuje privatnu svojinu nad zemljištem ali i javnu potrebu za podizanjem obima i kvaliteta proizvodnje hrane; omogućava da zemljište pripada onima koji će ga obrađivati;

-          briga za javni interes za bržom izgradnjom moderne  infrastrukture (autoputevi, obnova železnice, naftovoda i gasovoda, sistema za transport gotovih petro – hemijskih porizvoda) i stambene izgradnje.

Osnovne odrednice kontrolisane i odgovorne vlade su:

 -          da je sastavljena od stručnih, odgovornih i moralnih ljudi koјi slede državne i nacionalne interese, i 

-          da ima delotvoran plan ublažavanja posledica ekonomske krize i strategiju pripreme za budući razvoj i ekonomski napredak.

  2. Potreba  i mehanizimi izgradnje Srbija kao države regiona.

Jedno od najbitnijih pravila kojim jos uvek nije ovladalo u Srbiji, iako je potvrđeno i u drugim multietničkim drustvima, glasi: Svet malih država je svet decentralizacije i demokratije! Ovo pravilo ukazuje na razvoj različitih tipova nezavisnosti i regionalizma u čemu je etnički pluralizam nezavisna, a demokratija zavisna promenljiva.

Polazeći od potreba Srbije ali i od iskustva drugih evropskih država, posebno članica EU, neophodno je da se ustavom odrede regioni kao ustavna kategorija i institucionalni oblik ostvarivanja prava na samoupravu. Potrebno je da se razvije svestrana strategija decentralizacije koja će uvažiti činjenicu da se u Srbiji postoji strah od federalizma i strah od secesije. Zapravo, Srbija je mala država koja da bi optimalno koristila svoje ograničene resurse, mora jasno utvrde državni prioriteti. Među ovim prioritetima je svakako teritorijalna organizacija države. Da bi, i ako decentralizovana odnosno regionalizovana, država bila efikasna, neophodno je da se, ustavom, utvrde isključive nadležnost centralne vlasti, kao i nadležnosti lokalne samouprave odnosno opština. Druga podračja nadležnosti, obim nadležnosti kao i vrste ovlašćenja, koja bi se u ustavu taksativno nabrojala, pripadala bi regionima.

Regioni bi imali nadležnost u sledećim oblastima: uređivanje regionalnih organa i službi; utvrđivanje izvora prihoda; upravljanje regionalnom imovinom; industrija regionalnog značaja; poljoprivreda, stočarstvo i šumarstvo; regionalni putevi, mostovi, rečni tokovi; lov, ribolov, melioracija i navodnjavanje; regionalni dramski, rečni i eventualno železnički saobraćaj; regionalno planiranje i uređivanje prostora; javni radovi regionalnog značaja; zdravstvena služba regionalnog značaja; prosveta i kultura regionalnog značaja, i regionalna policija.

Regioni kao politički entiteti treba da raspolažu zakonodavnim, izvršnim i upravnim ovlašćenjima. Organi regiona su skupština, vlada i organi uprave, a mogu osnivati i druge organe, tela i komisije koji su im potrebni u vršenju njihovih nadležnosti.

Odnosi između regiona i centralne vlasti bi se ogledali u sledećem:

·          učešće regiona u državnim organima,

·          princip jedinstva države i

·          principu solidarnosti.

Regioni preko Veća regiona obezbeđuju svoje učešće u centralnim organima vlasti. Skupština Srbije sastoji se od dva veća: Veća građana i Veća regiona.

Drugi oblik učešća regiona u vršenju centralne vlasti je pravo zakonodavne inicijative skupštine regiona u Veću građana o svim pitanjima koja se tiču regiona.

Princip solidarnosti je ustavni princip koji proizilazi iz principa jedinstva države i principa jednakosti i pravičnosti. Neophodnost uvođenja principa solidarnosti nametnuta je činjenicom nejednakog nivoa razvijenosti delova Srbije. Radi ostvarenja ovog principa uvodi se Fond za ujednačen razvoj regiona i Savet za društveno i ekonomsko planiranje opšteg karaktera.

Ustavom valja utvrditi sopstveni izvori fmansiranja regiona. To bi bili oni izvori koje im delimično ili potpuno prepusti centralna vlast, sopstveni izvori prihoda, kao i sredstva iz Fonda za ujednačen razvoj. U regulisanju ovog pitanja neophodno je voditi računa da regioni sopstvene izvore prihoda ne utvrđuju novim oporezivanjem građana, jer bi onda cenu političke autonomnosti platili građani.[1]

Imajući u vidu različiti stepen razvijenosti pojedinih delova Srbije, kao i različite razloge za ostvarivanje regionalnog samoorganizovanja (mogu pretegnuti kulturno - istorijski nad ekonomskim razlozima i obrnuto) budućim regionima ostavljeno je da iz ponuđenog kataloga preuzmu nadležnosti koje im odgovaraju, što regioni, svaki pojedinačno, utvrđuju svojim statutima. Preuzimanje novih nadležnosti sa spiska mogućih smatra se kao donošenje novog statuta i cela procedura proširivanja nadležnosti (ili smanjivanja) odvija se na način na koji se usvaja statut. Ustavom Srbije se, zapravo, određuje do kog stepena u samoorganizovanju mogu da idu regioni. Na ovaj način postiže se fleksibilnost, kao i raznovrsnost tipova regiona. Činjenica je da su pojedina područja odnosno budući regioni nejednako konstituisana, odnosno dok Vojvodina i Beograd imaju jasne granice i identitet, to se ne može reći za ostatak Srbije. Zbog toga bi Srbija trebalo da prati model asimetričnog regionalizma kakv je primenjen i u Italiji.

3. Ostale reforme političkog sistema

Narodna skupština Srbije je ustavom određen kao najviši nosilac zakondavne vlasti, ali u stvarnosti je njen ugled nizak. Razlog za to je što se volja građana ne iskazuje u parlamentu, već nju određuju političke stranke, posebno stranke vladajuće koalicije. Široke koalicije koje vladaju Srbijom imju vlast koja je nesrazmerno veća od podrške koje ove stranke imaju u biračkom telu. Na slabljenje uloge parlamenta utiče i sadašnje ustavno uređenje koje je omogućilo polupredsednički sistem. Zapravo, otvoreno je pitanje podele vlasti, te bi trebalo detaljno razmotriti najmanje dve mogućnosti za buduću podelu i organizaciju vršenja vlasti:

-          prvo,  uspostavljanje parlamnternog sistema sa jakom vladom, i

-          drugo, uspostavljanje  perdsedničkog sitema.

U obe opcije postavlja se pitanje povećanja efiaksnosti i ugleda zakonadavne vlasti.  Da bi paralment pored građana izrazi i njihove osobene interese koje zadovoljavaju kroz regione potrebno je uvesti i još jedan doma parlamenta - dom regiona u kojem bi sedeli predstavnici različitih regiona i određivanje optimalnog broja poslanika u ovom gornjem domu. U slučaju da Srbija krene putem asimetričnog reionalizma onda bi to mogao biti Dom lokalnih i manjinskih zajednica.

Dom građana bi svakako morao da ima manji broj poslanika od današnjeg saziva. Smanjenje broja poslanika sa 250 na 125 bi značilo da svaki od poslanika ima podršku većeg broja glasača nego danas, a to je negde od 35.000 do 40 000.

Da bi se postigli proklamovani ciljevi jačanja uticaja i ugleda parlamenta, neophodna je reforma izbornog sistema i rešavanje pitanja mandata. Potrebno je da se ustavom garantuje da mandat pripada poslaniku, a zakonima bi trebalo onemogućiti i kazniti prenošenje mandata na partijski vrh. Cilj je jačanje uticaja poslanika i njegove veze s građanima.

Neophodno je i da se prekine sa dosadašnjom praksom zloupotrebe nesređenih biračkih spiskova i da se zakonom garantuje jedinstven birački spisak. 

Umesto trenutne široke vlade, biće neophodno da se uspsotavi funkcionalnija vlada koja bi imala širi i uži sastav - kabinet u kome bi bile vođe svih stranaka koje su u vladajućoj  koalicije. Zakonom o vladi bi trebalo smanjiti broj sadašnjih ministarstava, uvesti obavezu odgovarajuceg stepena obrazovanja i radnog iskustva ministara i drugih državnih funkcionera, kao i obavezu primopredaje prilikom promena ministara. 

Neophodno je preispitati sada postojećuju mrežu nezavisnih agencija i regulativnih tela i sačuvati one koji su nosioca reformi. To znači da bi se ukinule one vladine agencije koje predstavljaju tek puku transmisiju volje vlade sakrivenu od očiju javnosti. Rad vlade mora biti izložen kontroli parlamenta i javnosti.

Sektor pravosuđa takođe potpada pod prioritete reforme. Ustavom se moraju odrediti principi pravosudnog sistema. Takođe, potrebno je da se dovrši revizija i korekcija najnovije reforme sudstva. Uz to, je potrebna reforma kancelarije Javnog tuzioca sa novim propisima i novim osobljem. U svakom slučaju, pravosuđu mora da se omogući samostalnost od političkih stranaka , ali i da se podigne nivo znanja i efikanosti sudija i tužilaca.

Zakonodavstvo i drugi propisi, trebalo bi da prolaze kroz stalno preispitivanje, a s ciljem olakšavanja i podsticanja demokratizacije i reforme društva.

Međunarodna zajednica će, kako u Srbiji tako i u regionu, nastaviti da podržava reformu ali je potrebno i da sama Srbija odredi prioritet te podrške. U tome treba računati da bi, koristeći ekonomska i druga sredstva, posebno EU i US, mogli da doprinesu ubrzanju reformi. Kako je posebno krična izgradnja institucija, valjalo bi da se razmotri i ideja o uspostavljanju zajedničke EU – Srbija Radne grupe za pomoć u izgradnji institucija.

4.       Donošenje novog Ustava Republike Srbije

Posebnu pažnju u stručnim i političkim raspravama  s početka 2011. godine zauzela je tema Ustava. Istaknuto je da je problem i postojećem ustavu, koji ima neke pozitivne i mnoge loše strane. Izmene i dopune sadašnjeg ustava bi nmogle donekle da poprave stanje, ali ne bi otklonile osnovnu slabost – nepostajanje demokratske legitimonosti. Otuda je preporučljivo da se za izradi novi teksta ustava Srbije, koji bi preuzeo sva dobra rešenja iz postojećeg teksta. U svakom slučaju, ustavne promene trebalo bi da donesu napredak, pre svega u određenju jasnog oblika političkog sisitema.

U Srbiji je naglađena težnja za monopolizacijom vlasti, i to u svim sektorima društvenog i političkog života. U političkom smislu reč je o političkim stranklama koje teže da postanu centralizovane mašine za kontrolu novca i strateških resursa. U ekonomiji je reč o monopolu gde jedna firma odredjuje uslove na tržištu i diktira cene. Da bi se ova pojava marginalizovala potrebno je da se pronađe ustavni okvir koji bi bolje odredio odnose  između prava, društva, politike, ekonomije, tehnologije.

Svaki nosilac vlasti trebalo bi da bude valjano ustavno - pravno utemeljen kao i da mu se zna funkcija koju sprovodi. U načelu, promena ustava bi trebalo da omoguće okonačanje sadašnja partokratija.

U radu na novom tekstu ustava važno je da se pronaše odgovarjući legitimacijski osnov. Odnosno, potrebno je da se razmotri da li će se u novom ustavu raditi o nacionalno-demokratskom legitimacijskom osnovu, poput onog u trenutnom ustavu ili o građansko-demokratskom osnovu, poput onog u ustavima SAD ili Francuske Pete Republike

Iz prethodnog građanskog i demokratskog legitimacijskog osnova treba da proizađe izbor optimalnog političkog sistema – parlamentarnog, predsedničkog, polupredsedničkog ili nekog drugog demokratskog modela.

Da bi se pristupilo ustavnim promenama neophodno je uspostavljanje većinskog političkog konzensusa da se usvoji novi ustav i tako omogući dovršavanje ustavno–zakonodavnih reformi tj. odnosno prva tačka je uspostavljanje tzv. predustavnog konsenzusa. To je, pak, moguće jer gotovo sve relevantne političke stranke DS, SNS, G17 itd. govore o potrebi reforme postojećeg, čak i o potrebi donošenja novog ustava.

5. Status Kosova

Razrešenje pitanja statusa Kosova se ne može zauvek odlagati. Odluka će na kraju pasti na osnovu pregovora između Beograda i Prištine. Bezbednost Srba na Kosovu će odrediti uspešnost takvih pregovora.

Postojeće okolnosti stavljaju vlasti Srbije u sličnu situaciju u kojoj je Konard Adenauer bio neposredno po završetku Drugog svetskog rata. Za vladu je bolje, kao i svojevremeno za vlasti Zapadne Nemačke, da ne definišu teritorijalni okvir Ustavom Srbije. Teritorija za razvoj je formula koja bi mogla biti od koristi u rešavanju ovog teškog zadatka.

Činjenica je da ljudi na Kosovu žive strogo podeljeni duž etničkih granica i da je položaj Srba i drugog nealbanskog stanovništva veoma težak. Unutar Kosova, Srbi žive u dva različita režima: na severu gde su gušće naseljeni i oslanjaju se na Srbiju. Ovde Srbi žive  sa starim političkim navikama i pod pravni sistemom Srbije. U delovima Kosova, žive kao jako mala manjina, slabo pravno i bezbedonosno zaštićeni ili u enklavama, koje su odsečene od okruženja i u teškoj ekonomskoj situaciji. Verovatno je da bi bez vojnog prisustva KFOR ova srpska ‘ostrva’ teško preživela.

Što se tiče regukisanja statusa srpske zajednice u igri su sledeće mogućnosti:

-          Etnička kantonizacija;

-          Teritorijalno razgraničavanje i podela Kosova duž etničkih granica; i

-          Manjinska zaštita osnovu prava na samoorganizovanje i samoupravljanje, uključujući i regionalnu autonomiju. Ovo opcija izgleda najadekvatnije sadašnjoj situaciji.

 

6.  Međunarodna i regionalna sradanja

Da bi Srbija postala deo EU potrbna je promocija Srbije kao aktivnog činioca balkanske saradnje. U tom cilju trebalo bi da se uspostavi dugoročna saradnja, na nivou Balkana, između vlada, privatnog sektora i nevladinih organizacija. Međunarodna zajednica bi  trebalo da nastavi s ohrabrivanjem Srbije i drugih balkanskih zemalja da sarađuju i rešavaju mnoge međusobne probleme.

Neophodno je da se uspostavi saradnja sa drugim međunarodnim institucijama, fondovima, vladama i finansijskim institucijama u cilju ohrabrivanja regionalnih projekata i prekogranične saradnje.

Regionalni pristup bi trebalo dopuniti podregionalnom saradnjom, a Pakt za Stabilnost Jugoistočne Evrope i Inicijativa za Saradnju Jugoistočne Evrope bi trebalo da prioritete preusmere na podregionalna ulaganja, promociju saradnje između npr. Srbije-Crne Gore-Bosne i Hercegovine i Hrvatske. Drugi podregion bi bio Srbija – Crna Gora – Kosovo – Makedonija – Albanija. To bi moglo da dovede do zone u kojoj pasoši nisu potrebni, zone slobodne trgovine, a srednjeročno i do jedinstvene ekonomske i tržišne zajednice

Međunarodna zajednica bi trebalo da kroz poboljšanje uslova za mala i srednja preduzeća, podržavanje bilateralno-regionalnog spozaruzama o trgovini, poboljšanje viznog režima i povećanje mogućnosti za uspostavljanje ekonomskih veza, podrži unapređenje sadašnje neodgovarajuće regionalne saobračajne infrastruktura (putevi, pruge, neuređeni tokovi i obale reka Dunav, Sava i Drina, nerazvijen avio saobraćaj itd.).

7.      Podizanje nivo obrazovanja i kvaliteta ljudskih resursa

Poseban problem za ukupne reforme, te i za one koje bi trebalo da vode ka izgradnji efikasne države je nedovoljni ljudski resursi. Nizak nivo obrazovanja, isključenost iz savremenih tokova i malo znanja o iskustvima drugih. Bilo bi potrebno da se radi na organizovanom okupljanju i obrazovanju mladih ljudi kako bi ovi bili osposobljeni da rade na razvoju i primeni društvene i države strategije. U tom cilju potrebno je da se formira jedna grupa do stotinak mladih istraživača, koji bi bili organizovani u svojevrsnu labarotariju za izradu razvojnih strateških planova i radeći, uz stručno vođstvo domaćih i stranih stručnjaka, sticali potrebna znanja i veštine analize, strateškog mišljenja i razvoja staretških kocepata i dokumenata.

 

OVO JE BIO POSLEDNJI DEO FELJTONA - ,,ISKUŠENJA SADAŠNJE SRBIJE"