O svemu po malo...

1.deo
2.deo
3.deo

a)      Negativni drustveno-politički efekati reforme

Reforme u Srbiji su otpočele s decenijom zakašnjenja, posle četiri rata i decenije međunarodne izolacije i ekonomskih sankcija, bankrota privrede, razaranja institucija i širenja kriminala i korupcije[1].

 Od samog početka, naročito tokom 2001 i 2002. godine, postmiloševićeva vlast pokušava da uspostavi red u javnim rashodima i budžetskoj potrošnji. Međutim, Vlada Srtbije još uvek nije započela temeljne fiskalne reforme. Postmiloševićeva vlast je uspostavila odnose sradanje s najuticajnijim finansijskim insititucijama i ekonomske odnose s mnogim državama; poreski sistem i javne finansije su konsolidovane, mnoge cene su liberalizovane kao i spoljna trgovina; moneta (dinar) je stabilizovana itd. Međutim, to nije stvorilo uslovi za sigurne investicije. Sve to je prouzrokovalo poresku agresiju koja je značajno opteretila sve zaposlene u Srbiji, naročito sektor usluga, malih i srednjih preduzeća. Uz sprovođenje tajkunizacije i privatizacije koja je uništila skoro sve veće industrijske kapacitet, s izuzetkom nekoliko kompanija u metalnoj i duvanskoj industriji, došlo je do darstične promene socijalne strukture Srbije. Radništvo je uglavnom pauperizovano, a srednji sloj, koji je, inače, osnovna ćelija stabilnosti i razvoja građanskog društva, je uništen. Rastakanje srednjeg sloja pojačava etnonacionalističku solidarnost, a otežava uspostavljanje društvenih i tržišnih odnosa na osnovama privatnog interesa. Socijalna beda proizvodi odliv mozgova, povećanje stope polupismenosti ili nepismenosti. Sve to osnažuje anti - moderne orijentacije.                  

 Sadašnja kriza svedoči o strukturalnim problemima Srbije i njeneekonomije; o izvršenoj privatizaciji koja je dovela do „tajkunizacije“ privrede i društva; gašanju industrijske proizvodnje i uništavanja mnogih kompanija; o snažnom spoju korupacije i organizovanog kriminala i političke vlasti.

 Isksutvo reformi i tranzicije uči da je neophodno da se uspostavi konsenzus najuticaijnih političkih činilaca da bi se uspešno obavile reforme. Kako nema ovog konzenzusa napravljeni su značajni reformski koraci, a se nisu imali u vidu troškovi i rizici, pre svega od socijalnog propadanja, pa i pobune. 

Na osnovu ovih pokazatelja, može da se zaključi da će Srbija, u dolazećim godinama, ići od jedne do druge političke afere, iz jedne u drugu socijalnu krizu. Glavni činioci ovakvog kretanja su:

 -          izuzetna složenost ekonomskih, socijalnih, političkih i etničkih porlema nasledjenih iz prethodnih perioda i dodatnih izuzetno teških socijalnih troškova reformi;

-          krize u političkom vodjstvu i odsustvo političkog konsenzusa o reformamam;

-          nedovoljna kompetentnost političkog rukovodstva i državne administracije;

-          postojanje snažnih centara neformalne moći, koji, kroz proces privatizacije, nastoje da legalizuju svoja bogatstva stečena preko političke moći odnosno saveza s bivšim režimom, kroz ratove, nelegalno poslovanje i organizovani kriminal.

 b)      Slabosti političkog vođstva

 Političku scenu Srbije karakteriše konfuzija,  a sam vrh vlasti vrvi od afera. Uz to, odsustvuju jasne poruke političkog vrha o tome koje su to vrednosti kojima bi društvo moralo da stremi. Stalne i zamorne nesuglasice između  političkih stranaka, kako onih u vlasti tako i onih u opozicije, a i između vlasti i opozicje, ukazuje na sledeće:

 -          slabljenje autoriteta vlasti, institucija, politike, stranaka i političara uopšte,

-          smanjenje početnog uspeha u reformama, a naročito na polju makroekonomske i poliitčke stabilnosti,

-          porast nezadovoljstva među građanima koji su očekivali bolji zivot posle odlaska Miloševića sa vlasti i slabljenje njihove podrške promenama i reformi.

 Iskustva mnogih reformiskih vlada u zemljama u tranziciji, a pogotovu onih koje su podržavale velike koalicije između partija, govore nam da je njihov položaj paradoksalan: morale bi da dosta ulažu u budućnost, sa malom šansom da će okusiti plodove promena. To navodi mnoge političare na teška iskušenja, koja se povećavaju zbog sveprisutne korupcije, sive ekonomije i organizovanog kriminala. Odluka dela političkog vrha Srbije da svoje ciljeve ispuni preko noći, postala je faktor rizika. Ovo se odnosi i na političare iz vlade Srbije koji se zadovoljavaju političkim voluntarizmom, donošenjem odluka unutar uskog kruga, upravljanjem državom pomoću uredbi, korišćenjem novca od privatizacije za dopunjavanje budžeta, poboljšavanjem životnog standarda i jačanjem ekonomske moći samo lojalnim biznismenima i političarima.

 Naročit rizik predstavlja enormna finansijska moć neformalnih centara moći i njihova povezanost sa državom, određenim političarima, medijima, policijom i sudstvom.

c)      Neizgrađenost političkih stranaka

Političke stranke su, u današnjoj Srbiji, najuticajniji i najaktivniji akter društvenog i poliitčkog života. Međutim, same stranke boluju od mnogih bolesti:

 - Većina od stranaka nije konstituisana na osnovu jasno prepoznatih širih  intersa. Osnov okupljanja su interesi pojedinih grupa koje osnivaju stranke. Ciljne grupe se određuju za potrebe kampanja i osvajanja glasova, ali ne u procesu dugoročnog pozicioniranja stranaka. Otuda skoro sve stranke imaju slične programe i obraćaju se, uglavnom, najširem krugu glasača. Pravila marketinga dominiraju nad programom, a uži interesi nad opštim;

- Pad poverenja u političke stranke i njihove vođe se tiče pre svega starnke iz vladajuće koalicije. Osnov za razočaranje javnosti u političare i stranke je uverenje građana da su stranke, u periodu posle Miloševića, malo uradile da se popravi stanje u zemlji.

 Od 2009. godine, među kriterijima za ocenjivanja ugleda stranaka na prvo mesto je izbila korupcija. Opšte je uverenje da su političari korumpirani i da su partije i vlast osnovno izvorište korupcije u društvu.

 Takođe, neznanje, nedovoljno radno i političko iskustvo kao i neodgovornost se u javnosti navode kao razlozi zašto se ne veruje političarima i njihovim stranakama;

 - Usitnjenost stranačke scene: U Srbiji je, do 2010. godine, bilo registrovano preko 700 stranaka od nacionalnog preko regionalnog do lokalnog nivoa. Od ovih velika večina nije bila aktivna. Vlada je pokušala da na ovoj problem odgovori pooštravanjem zakonskih uslova za registrovanje novih i preregistarciju postojećih političkih stranaka (za registrovanje stranaka potrebno je 10.000 potpisanih i overenih izjava osnivača za opštenacionalne stranke i 1.000 za stranke nacionalnih manjina). Došlo je do smanjenja broja registrovanih stranaka, ali i dalje će njihov broj biti preko sto.

Nova zakonska regulativa je imala i dodatni efeket: brojne male političke starnke su podstakunte na ujedinjavanje o čemu govori inicijativa G17 Plus da se formira Uniju regiona Srbije u kojoj su ušle brojne lokalne i regionalne stranke desnog centra. To prakitčno znači da se iza novog imena nalazi javnosti već poznati politički programi i poitičari, koji su imali nekakvu podršku u lokalu, ali nisu uspevali da izađu na nacionalnu scenu.

 Novo zakonodavstvo ima veliki nedostatak u tome što sledi nastojanje pre svega DS, a i većine vladajućih stranaka, da se oteža pa čak i onemogući stvaranje novih stranaka. U tom cilju je uveden i diskriminacioni zahtev da se od stranaka u nastajanju zahteva nešto što nije obaveza postojećih stranaka, a to je da pribave 10.000 pootvrda da je svaki od osnivača stranke upisan u birački spiska. Ova operacija je izuzetno spora jer su birački spiskovi nesređeni, a i skupa (oko 30.000 evra) zbog visokih taksi pojedinih lokalnih samouprava. Takođe, vladajuće stranke, a posebno DS i G17 Plus, preko privatizacije medija i na druge načine, ograničavaju mogućnost drugim strankama da s eobaret javnosti. Uz to, vlasti se upliću i porces formiranja i registrovanja novih političkih starnaka, posebno manjiskih ( tako je registrovano nekoliko starnaka koje su u program stavile da se bore za prava vlaške nacionalne manjine i ako nemaju u članstvu ni u vođstvu pripadnike ove nacionalne manjine). Vlasti se ne angažuju u garantovanju prava na slobodno političko organizovanje. O tome svedoči činjenica da policija i tužilaštvo, a ni ministartvo za državnu upravu, nisu preduzeli korake da se istarži upad u prostorije Nove socijaledmokratije Srbije i krađa preko 6.000 dokumenata potrebnih za registrovanje ove stranke, što se je dogodilo 28. oktobra 2010. godine.

 No, politički život nije zaustavljen. Usred političkog komešanja nastaju i nove političke inicijative. Najpozantije su:

 - ujedinjavanje desničarskih organizacija i pokreta poput, Srpskog pokreta Dveri i Narodnog pokreta Naši 1389;

 - inicijativa nevladina organizacija Klub 21 u okupljanju preko dvadest stranaka i udruženja socijaldemokratske orijenatcije u formiranju nove stranke: Nova socijaldemokratija Srbije.

 - Nastojanje DS da monopoliše političku scenu tako što bi podstako grupisanje svih partija u dva bloka, a da za DS sačuva monopol na zastupanje evropske orijantacije je u krizi. Ova politika je omogućila, u poslednja dva parlamentarna i predsednička izborna kruga, da DS i predsednik Tadića pobede. Za svoje polazište ovakva politika je imala propagandnu kampanje širenja straha od opasnosti od takozvane radikalizacije Srbije. Po ovoj propagandi, dolazak Tomislava Nikolić, tada vođe Srpske radikalne stranke, na vlast doveo bi do međunarodne izolacije Srbije i napuštanja proevropske orijentacije društva. U ime toga je zahtevano da se iza Tadića i DS svrstaju sve partije demokratske i evropske orijenatcaije, od levice, preko centra do desnog centra. To su podržavale i zapadne ambasade u Beogradu, kao i brojne nevladine organizacije. 

Izlazak, početkom 2009. godine, zamenika predsednika SRS Tomislav Nikolić i generalnog sekretara Aleksandra Vučić, praćenih sa tridesetak poslanika Narodne skupštine Srbije, iz SRS, uticao je na ukupnu političku scenu, te i na političku propagandu DS.

Nikolić je formirao Srpaku naprednu stranku, kao političke partije desnog centra iz reda tako zvanih evropskih narodnih partija. To je oslabilo SRS, a time umanjilo i ubedljivost teze o radikalizaciji Srbije. Svojim opredeljivanjem za nastavak integracija Srbije u EU i umerenim izjašnjavanjem o NATO – u, odnosno isticanjem da će se pitanje članstva Srbije u NATO rešiti na referendumu, Nikolić je, javnosti Srbije i zapadnim diplomatama, pokazao da nije samo Tadić za „evropsku budućnost Srbije“. Pojava SNS je nametnula i pitanje njegovog vođstva na centru i desnici. To nagoni DS da sebi odredi nove ciljne grupe, a desničarske starnke poput DSS, NS i SRS da prihvate saradnju s SNS. SNS je na osnovu podataka o istraživanju jvanog mnjenja, najuglednija  pojedinač politička stranka i najača opoziciona stranka, ali infrastruktura SNS još uvek nije stabilzovana. No, SNS, s obzirom da ima javni imidž nekorumpirane partije, ima mogućnost saradnje i s partijama nacionalnih manjina i novim socijaldemokratskim blokom.

- Nizak rejting i unutrašnji sukobi u  parlamentarnim političkim partijama  dovode do slabljenja DS, DSS i SRS, a mnoge stranke iz vladajuće koalicije stavljaja pred pitanje opstanka

Izvesno je, da je monopol DS na predstavljene demokratske i proevropske Srbije okončan. Sa svoje starne, vlada Srbije, serijom nedmokratskih rešenja u oblasti informisanja, dostupnosti informacija i slobode javnog okupljanja i protesta, pokušava da zaustavi pad poverenja građana u nju. Najverovatniji ishod ovih mera biće dalje padanje ugleda vladajućih partija, posebno DS i G17 Plus.  DS i predsednik Tadić se, zbog svega toga, nalaze pred izazovom da promene svoju dosadašnju propagandnu matrici, a i pred rizikom da nova politička i propagandna poruka ne bude prihvaćena od javnosti.

Izuzetno slabi rezultati vlade pod kontrolom DS kao i samog predsednika Tadića, posebno u postavljanju prema ekonomskoj krizi, jačanje moći tajkuna i korupcija su osnovni činilac slabljenja šansi DS da pobedi na narednim izborima.

No, DS je, i dalje, najbolje organizovana i finansirana stranka u Srbiji, koja kontroliše značajne pozicije u državi, a time i ključne resurse. Unutar sebe, DS, sve više, deluje kao zbir međusobno suprostavljenih interesnih grupa, a ne kao jedna stranka koja ima jasnu ideologiju i snažan centar. Balans snaga u DS se održava tako što sam vrh partije odnosno predsednik Tadić odlaže intervenciju i prepušta stranama u sukobu da razreše svoje sukobe. Zbog toga će se ključna odluka o budućim vladama doneti upravo u unutarstarnačkim sukobima samog DS-a.

Stranački život i međustranačka sukobljavanja će se zaoštiriti tokom 2011. godine, s obzirom da je to predizborna godina i da javnost očekuje značajnije političke promene u Srbiji. U Srbiji postoji izražena potreba za reformističkom koalicijom koja bi na nacionalisticke zahteve odgovorila na demokratski način. S obzirom da je obnavljanje lokalne samouprave i ideje regionalizam, praćeno otvaranjem mnogih društveno-ekonomskih pitanja na političko ubedljiv način, stvorene su okolnosti u kojima bi moglo doči do akitiviranja građanskih pokreta, koji su trenutno isključeni iz kontrole vlasti.  Ovo bi omogućilo privremeno smirenje političkog tla, povoljnije uslove i vreme za dugorocna rešenja. Zbog toga je, 2011. godine, ponovo aktuelna preporuka Međunarodne krizne grupe, iz davne 2002. godine, da bi međunarodna zajednica trebalo da usmeri nadzor i pomoć kroz frakcije koje streme ka integraciji i time obeshrabruju nacionalizam.[2]

 d)      Nerazvijenost građanskog društva i nevladinih organizacija

 Građnsko društvo je u Srbiji nedovoljno razvijeno. Iako je deo organizacija bio aktivan u otporu Miloševićevoj diktaturi i propagiralo demokratske promene, od toga nije sačinjen kapital za jačanje civilnog društva. Najveći broj nevladinih organizacija i inicijativa je imao snažne politčke afilijacije. To je omogućilo da su skoro sve političke stranke a posebno tako zvani prodemokratski lideri imali jednu ili više nevladinih organizacija preko kojih su finansirali svoje političko delovanje. Nakon promena vlasti, 2000 godine, opozicija je postala vlast, a nevladin sektor je suočen sa brojnim strukturnim i operativnim problemima. Najpre, blizak odnos asimilovanih NGO lidera u vlasti i njihovih ’favorizovanih’’ NGO organizacija doprineo stvaranju monopolske mreže u civilnom sektoru, što sperčava nevladin sektor da  vrši ulogu „kontrole’’vlasti.

U poređenju sa vremenom pre pada Miloševića, došlo je do pada u količini i kvalitetu rada nevladinih organizacija. Iako broj nevladinih organizacija raste, zbog sporog razvoja institucija sa jedne strane i smanjenja ukupnog obima sredstava stranih donatorskih organizacija i njihovog postepenog povlačenja iz regiona, sa druge, preko 60% organizacija je ostalo bez finansiranja. Postoje brojni problemi i u primeni zakonske regulative, a u praksi se najveći broj strategija i akcionih planova razvijen bez učešća ključnih aktera. Sve u svemu, spor razvoj novih ekonomskih, društvenih i državnih institucija onemogućavao efikasanu saradnju sa nevladinim sektorom, pre svega jer nema mehanizama za saradnju u planiranju aktivnosti. Nedovoljno razvijeno civilno društvo, ušlo je u period krize,a to slabi građansku podršku reforme, sužava prostor proevropskim i demokratski orijentisanim organizacijama, a jača ekstremne nacionalističke pokrete, grupe i organizacije.