O svemu po malo...

1.deo

2.deo

BEZBEDNOST I STABILNOST IZNAD SVEGA

Iskustva Srbije u oblasti bezbednosti, počevši od poslednje decenije XX veka, višestruko su nepovoljna. Vođstvo Srbije nije na pravi način procenilo događaje koji su sledili posle pada berlinskog zida. To je prozrokovalo da su mnogi elementi sistema bezbednosti i odbrane (posebno službe bezbednosti i teritorijalna odbrana) radili na destrukciji države i to tako što su umesto prevencije izbijanja sukoba delovali na njihovom podsticanju, pa i u organizovanju oružanih sukoba. U svoje aktivnosti za potrebe državnog vođstva bezebdnosne službe su ukljičavale i pripadnike organizovanog kriminala, što je dovelo do toga da je Srbija postala država u kojoj je organozovani kriminal ima podršku ali i kontrolu nad pojeidnim delovima sistema bezbednosti.[1] Nedgovarjuće postavljanje plitičkog i državnog vođstva, te i sistema bezebednosti vidljivo je u primeru Kosova. Sukob sa NATO, 1999. godine, pokazao je sve slabosti ovakve politike i sisetema bezebednosti[2]. Otuda nije ni bilo izneđujuće što je sistem bezbednosti bio poslušan vlasti Miloševića. Ali, kad je postalo jasno da Milošević, zbog unutrašnjih i spoljnih razloga, mora da bude ukonjen s vlasti, mnogi elementi ovog sistema, a posebno pojedini vojni generali, pripadnici policije i specijalna antiteroristička jedinica su okrenuli leđa vođi i pridružili se, neposredno pre ili tokom 5. oktobra 2000. godine, novim političkim vođama. Međutim, novo vođstvo nije procenilo sve dimenzije ovog „transfera“. Najpre, samom 5. oktobru na demokratski otpor naroda je pridodat element pučizma. Kasnije će se pokazati da su pučisti izdali Milioševića da bi nastavili svoje poslovanje. U svom poslovanju oni su sebe stavljali iznad zakona.[3] Njadrastičnija potvrda ovog zaključka je i ubistvo premijera Zorana Đinđić.

Aktuelno stanje bezbednosti u Srbiji je znatno povoljnije nego u prethodnom periodu. U tome učestvuju po bezbednost povoljni i nepovoljni činioci.

Bezbednosno povoljni činioci su:

-          Srbiji ne preti neposredna opasnost od spoljnog oružanog ugrožavanja;

-          Doneta su mnoga politička, normativna, strategijska i doktrinarna dokumenta od kojih su najvažniji: Ustav Srbije, Strategija nacionalne bezebdnosti, Strategija odbrane, Vojna doktrina, zakoni o odbrani, vojsci, unutrašnjim poslovima, vanrednim situacijaam, o osnovama uređenja službi bezebdnosti;

-          Ustanovljen je i otpočeo je da funkcioniše Savet za nacionalnu bezbednost u novom sastavu;

-          Sprovode se reforme u svim elmentima sistema bezebdnosti;

-          Uspostavljena je saradnja sa najznačjnijim stranim faktorima koji mogu da imaju uticaja na ancionalnu bezbednost.

Bezbednosno nepovoljni činioci su:

-          Zemlja se suočava sa opasnošću ugoržavanja teritorijalnog integriteta;

-          Nisu definisane potrebne političke, normativne i strategijsko – doktrinarne osnove za dogradnju sistema bezbednosti, kao što su: Nacionalan strategija – Vizija razvija Srbije;

-          Nije rešen model odbarne i bezbednosti[4]. Na primer, Vojska Srbije je reformisana po standardima vojska članica NATO, a političko vođstvo insistira na vojnoj neutralnosti, što vojsku čini disfunkcionalnom. To dovodi do njenog slabljenja i gubljenja nekada visokog ugleda u javnosti. Dakle pitanje je da li Srbija ide u vojni savez, ili je neutralna ili postoji neki treći put. Političko vođstvo Srbije još uvek nema jasan odgovor na izazov evro – atlanskih integracija. O ovom pitanju se i ne vode rasprave. Izuzetkom je peticija koju je, januara 2010. godine, potpisala grupa intelektualaca i novinara bliskih DSS, a koju su podržale DSS i Nova Srbija, nametnula temu pristupanja Srbije NATO-u. Peticaja zahteva da se organizuje refrendum o tome da li građani Srbije podržavaju ulazak u NATO; kritikuju se vlada i predsednik Srbije da ”klizeći uvlače” Srbije u NATO; insistira se na tome da je ”vojna neutralnost”, skupštinskom deklaracijom, uz  podršku poslanika iz partija sadašnje vladajuće koalicije, a posebno DS-a, utvrđena kao državna politika i da to može biti promenjeno samo novom skupštinskom deklaracijom ili referendumom. Zahteva se da Srbija sarađuje s Rusijom, naročito da prati i podržava inicijaitivu Moskve o novoj kolektivnoj bezbednosti. Kao glavni argument zašto Srbija ne može da uđe u NATO ističe se to da je NATO bombardovao Srbiju i Crnu Goru da bi stvorio Kosovo – ”NATO državu”. U raspravi, pokrenutoj ovom peticijom, u medijima i u stručnim krugovima, tema ulaska Srbije u NATO je legalizovala, a preovladali s argumenti u korist ulaska Srbije u NATO.  Glavni argimenti koje ističu pobornici ulaska Srbije u NATO su sledeći: članstvo u NATO bi obezbedilo bezbednost Srbije jer bi smanjilo rizik od ratova, posebno sa susedima koji su NATO-u; članstvo Srbije u NATO bi bilo i garancija Srbima na Kosovu da ih Srbija može zaštititi; podigao bi se kapictet i efikasnost Srbije u borbni protiv organizovanog kriminala i terorizma. Jedan od argumenata onih koji podržavaju ulazak Srbije u NATO je i taj da je NATO ”predvorje” za ulazak u EU, odnosno da bi ulazak u NATO ubrzao ulazak Srbije u EU.  Simptomatično je ponošanje Srpske napredne stranke, koja nastoji da ne bude uvučena u ovu raspravu, i ako podržava potrebu da se održi referendum o ulasku Srbije u NATO.

 - Sistem nacionalne bezebdnosti nije dograđen. To se pre svega odnosi na Savet za nacionalnu bezbednost i potrebu konstiutuisanja jedinstvene civilne obavštejne službe, umesto današnje dve – BIA i VOA. Uz to, BIA je kadrovski slaba, nedovoljno tehnički opremljena i iznad svega i dalje se više bavi političkim portivnicima vladajuće stranke – nekada SPS, a sada DS – nego, na primer, organizovanim kriminalom (primer je takozvana afera Šarić – lokalni narko bos). Zbog svega toga je kontrola nad obaveštajno-bezbedonosnim službama postala tema koja izaziva zabrinutost u Srbiji i u međunarodnoj zajednici.[5]

I pored postojećih porblema, trenutna politička i bezbednosna situacija u Srbiji je stabilna. Povremeni štrajkovi gubitnika tranzicije, pojačano nasilje na ulicama i sportski stadionima, kao i sve više javnog manifestovanju  moći organizovanog kriminala i korupcije delova političke elite ukazuje na moguće ugrožavanje bezbednosti.

Kada je reč o socijalnom nezadovoljstvo zbog nezaposlenosti, siromaštva, posebno je rizična oblast Niša, odnosno juga Srbije.

Kad su u pitanju međuetničke tenizije su privremeno prigušene u Preševskoj dolini.  Postoji i rizik od unutarbošnjačkog političkog sukobljavanja  i međuetničkih tenzija u „Sandžaku“.

Po najvažnijim inidikatorima, tokom 2011. godine, nastaviće se  kriza i recesija, a nezaposlenost i besparica će dostići zabrinjavajuće dimenzije. To nužno vodi daljoj političkoj destabilazacije Srbije. Valja očekivati i dalje narušavanje odnosa u vladajućoj kolaciji, pre svega u donosu članica ove koalicije prema G17 Plus.

----------------