O svemu po malo...

U Srbiji je svojevrsna „partijska država“. To se vidi iz funkcionisanja državne administracije ali i iz načina donošenja postojećeg tzv. mitrovdanskog ustava Srbije. Umesto da bude donet na ustavotvornoj skupštini, kako bi se čuo glas svih segmenata društva, ustav je donet u uskim krugovima međupartijskim dogovorom. Tekst Ustava Srbije je rezultat “kompromisa”, DSS, DS i drugih demokratskih stranaka koje su bile zastupljene u Narodnoj skupštini Srbije s predstvanicima miloševićevske Srbije: odnosno SRS i SPS. Izvan ovog kompromisa su ostala samo poslanici koalicije oko Liberalno demokratske pratije.

Ipak,usvajanjem Ustava je napravljen “kompromis” koji je doneo i neka pozitivne rezultate:

- Stavljen je van snage Miloševićev ustav;

- Srbija je, po slovu ustava, postala samostalna i nezavisna država kako nije bila definisana sve od 1918. godine;

- Srbija više nije “poslednji branilac” Jugoslavije, i

- Ispunjen je važan zahtev iz Studije izvodljivosti koja je insistirala da se promenom ustava dovrše demokratizacija, institucionalna izgradnja Srbije i zakonodavne reforme i napravljen je značajan korak u pregovaranju o priključivanju Evropskoj uniji.

Međutim, Ustav iz 2006. godine ima mnoge mane. Najveća mana je to što je reč o oktroisanom ustavu, koji nije proistekao iz narodne volje, te ne može opstajati kao temelj državnog i društvenog života. To čini da ovaj ustav nije potpuno legitiman.

Uz to, Ustav nije funkcionalan jer je skrpljen od različitih stranačkih interesa tako da se nije vodilo računa o njegovoj koherentnosti. Često je prednost davana ideološkim opredljenjima i rehtingu u javnosti pojedinih stranaka, nad ustavnim regulisanjem realno postojećih potreba i interesa. To sprečava ustav da bude u celini primenjen u životu. Najbolji primer za ovo je definsanje statusa Kosova unutar Srbije (Preambula, 2 deo i član 82). Ove odredbe nemaju pokriće ne samo u političkom životu već i u zakonodavstvu Srbije. Tako je Vlada Republike Srbije, donela „Uredbu о posebnim uslovima za vršenje prometa roba sa AP Kosovo i Metohija“ (''Službeni glasnik RS'', broj 86/2010), kojom se uvodi poseban režim čime se pokazuje da Srbija i Kosovo nisu jedno tržište, jedna zona slobodne trgovine; da se roba iz ovih entiteta, iako su izuzete iz obaveze carinjenja, ipak tretirane kao „strane robe“.

Isto važi i za velika obećanja o ljudskim pravima i slobodama, uključujući i pravo na političko organizovanje i delovanje, koje su, zakonima i podzakonskim aktima ograničavana ili nije obezbeđena garancija za njihovo ostvarivanje.

U delu Ustava koji se odnosi na teritorijalnom uređenju Srbije (članovi 176 – 193) ne spominju se regionalizacija, ni regioni. Ali, vlada Srbije je usvojila, u međustarnačkoj nagodbi unutar vladajuće koalcije, uredbu o tako zvanim statističkim regionima koji predviđaju postojanje  pet regiona plus Kosovo.

Nasuprot odrednicama ustava, u stvarnosti, jača moć predsednika i izvršne vlasti. To se od strane vladajućih stranaka ili prećutkuje ili opravdava potrebom efikasne kontrole oskudnih resursa. Tako je predsednik Republike istovremeno i predsednik vodeće stranke unutar vladajuće kaoalcije koja je postavila većinu ministara i samog premijera. Ovi su obavezni na pratijske konsultacije, koje ih dovode do predsednika DS odnosno predsednika Srbije, a potom se čitava vlada pa i parlament, u slučaju potpisa zakona, moraju ponovo obratiti predsedniku Republike odnosno predsedniku DS. Tako je predsednik Republike i njegov kabinet sebi prigrabio pravo da sam kreira ključne odluke, na primer o statusu Kosova, o pitanjima bezebdnosti i odbrane i investicija u enrgetiku, poljoprivredu itd. Otuda i učešće predsednika Srbije u pregovorima, na primer, s premijerom Italije oko konkretnih investicija. Ni, to nije bilo dovoljno, pa je, uredbom vlade predsednik Republike postavljen za predsdnika Nacionalnog saveta za izgradnju infrstrukture, što mu omogućuje uticaj na raspoređivanje jednog od retkih izvora „živog inostranog novca“. Reč je o preko 400 miliona evra godišnje koliko pristiže samo iz Evropske unije za izgradnju infrastrukture. U stvarnosti, nekad u pozivu na stav, a nekad protivno ustavnim normama, dolazi do ”klizećeg uspostavljanja” predsedničkog režima. Ova tendecija je opasna i zbog toga što jača partiokratiju, odnosno jer omogućuje da smo jedan čovek koji je predsednik države i, istovremeno, predsednik vodeće stranke kontoliše izvršnu i zakonodavnu, pravosudnu vlast i sam ustavni sud.

Zbog svih ovih razloga Ustav Srbije je postao jedan od problema koji otežavaju demokratizaciju Srbije i njen razvoj. S toga bi ovaj problem trebalo da bude otklonjen.