O svemu po malo...

Oduvek su nam govorili da je bitno imati faklutet iza sebe, višu školu , master, a da li smo se nekada zapitali: Šta posle fakulteta? Da li ćemo imati posao? Da li ćemo ikada uspeti roditeljima da vratimo makar deo onoga što su uložili u naše obrazovanje?

Uverenje da će nam poslodavci čim vide diplomu ponuditi stalni radni odnos i sigurna primanja jako je daleko od realnosti. U Srbiji je 760.000 nezaposlenih. Od toga preko 13 odsto mladih starosti između 25 i 29 godina. Šta nam garantuje da nismo samo deo ove brojke? Koliko puta smo bili svedoci da u potrazi za poslom u razgovoru sa budućim poslodavcem naiđemo na jako bitnu reč - ISKUSTVO?!

Znamo da to isto iskustvo nemamo. Tek što smo završili fakultet i nismo imali gde da ga steknemo. Kako do njega? Tada shvatimo da zapravo nemamo ništa. Iako smo, recimo,  diplomirani pravnik, ekonomista, lekar.. niko nam ne daje priliku da steknemo to dragoceno iskustvo. Onda jednostavno budemo primorani da, bez obzira na kvalifikacije, želju za profesionlnim usavršavanjem, uspehe u školi, budemo primorani da radimo kao konobari ili čuvari reda po lokalnim kafićima.

“Odliv mozgova” - izraz koji se vrlo često koristi u medijima dobro je poznat svima. Srbija je u ovom fenomenu druga na svetu, odmah iza Gvineje, a niko ne postavlja pitanje zašto je to tako. Zašto mladi i talentovani ljudi svoju budućnost vide na nekom drugom mestu, a ne u svom gradu ili zemlji? Jedan od razloga sigurno je taj začarani krug radnog iskustva i nemogućnosti da se ono stekne.

Tu mi gubimo naše mlade, perspektivne ljude i našu budućnost. Gubimo zato što dozvoljavamo da drugi uvide naše talente pre nas samih, da ih  iskoriste i donesu dobro njima. Koliko ste samo puta pročitali, čuli, ili videli da je taj i taj postigao to i to, a onda i neizbežnu rečenicu da je srpskog porekla?

U Kragujevcu je ista priča. Ko god da je hteo nešto da uradi od svog života otišao je makar u Beograd, ako ne i preko granice. Većina mojih vršnjaka davno je odustala od karijere u rodnom gradu.