O svemu po malo...

Pre samo par stotina godina, dužničko ropstvo uništilo je na hiljade porodica. Zbog visokih kamata i malih šansi za zaposlenje, muškarci su prodavali svoje žene i decu kako bi obezbedili ličnu egzistenciju. Danas, u 21. veku, veku napretka, tehnologije i zagarantovanih ljudskik prava, ono više ne postoji. Svako ima svoju veknu hleba, mrvu soli i zagarantovano mesto pod kapom nebeskom. Nekada, a ne tako davno, ljude su spaljivali na lomačama i kamenovali, oduzimali im lična i imovinska prava, a sve zbog drugačijih interesa i stavova. Danas, u civilizovanom svetu, iste kazne ne postoje.

Ma nemojte kasti… Itekako postoje. Samo su sklonjene od očiju javnosti, zaturene u neke kredence, a zatim plasirane u vidu zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

Ja sam Aleksandra Jelić i ja sam Evropljanka. Potičem iz zemlje koja se nalazi na jugoistoku tog kontinenta. Međutim, nije mi baš kristalno jasno iz kog razloga jedna Aleksandra živi u jednoj, a jedan Žorž u sasvim drugoj Evropi. Dok isti Žorž obilazi svemir, nebo je, zaboga, granica, ova druga čami u izolaciji te se ne može kretati čak ni u okvirima granica sopstvene zemlje. Ona ni u Prizren ne može. A uz sva moguća zagarantovana prava brine koje će posledice imati svako njeno javno izneto mišljenje. Sloboda je, izgleda, krivo shvaćena. Ko je taj samoprozvani dželat koji stojeći na vrhu piramide odlučuje ko je neprijatelj slobode? Ne zaboravite, od samog dželata uvek su odvratnije njegove sluge.

Tendencija savremenog doba jeste svet bez granica, a ograničeniji smo više nego ikada. Svakog sata ko iz vode niču države i državice manje i od Vatikana. Nek je kruna kao naprstak mala, ali neka je kruna.

Pravda je ista za sve u teoriji, a ja vas pitam, zašto je u praksi selektivna, pa ono što važi za lica sa jednog pravnog područja, ne važi za druga? Važe li ad hok međunarodni sudovi za sva lica, ili samo za ona koja su sa područja bivše Jugoslavije, ili, pak, Ruande? Važi li isto pravo za sve nas: za one sa starog i novog kontinenta, za obrazovane i one manje obrazovane, za bogate i siromašne? Za Aleksandru i Žorža? Ako ne važi, recite mi koja je njegova cena, jer bih je ja rado platila, zarad bezbrižnijeg detinjstva, rasterećenije mladosti i dostojanstvenije starosti.

Može li neko da razume ovu našu tišinu, ovaj naš mrak u kojem kao slepci koračamo bez cilja? Razume li iko šta nam govori ovo dugogodišnje ćutanje? Čuje li neko njegove reči, poruke, opomene? Zar treba da se pomirim sa toliko nesklada i protivrečja među nama? Svuda je samo mržnja. Čini mi se, kad bih sad ujela čoveka, ovaj bi dobio besnilo. A toliko smo se na laž navikli da više niko u istinu i ne veruje. Ono što je istina u jedno vreme, u drugo je zabluda.

No dobro, tako je bilo, tako će i biti.  Progutajmo svoje znanje, svoj nemir i čekajmo jer će jednom sve na svoje doći. I ceo život čekajmo to jednom.

Al' onda život prođe, a to jednom nikad ne dođe. I tek onda shvatismo da ništa nije vredelo. Ni sva pokornost, ni mašta, ni vrelina naših snova. Jer život nije sazdan od snova, već od dela svakog pojedinca. Jer sve što je moglo, a nije se dogodilo, odnese vetar ne ostavljajući nikakav trag.

Kada odlažemo berbu, plodovi istrule, a kada odlažemo probleme, oni rastu. Stoga, svako od nas mora da bira, a ne da prihvata svoju sudbinu. Mi imamo moć, zato, iskoristimo je. Borimo se za ravnopravnost, borimo se za bolje danas, ne za bolje sutra. Stežimo proširene mozgove, a proširujmo stešnjena srca. I kao što je i Isus govorio: Neka naše da bude da, a naše ne bude ne.

Dovoljno je da svako od nas načini prvi korak pri menjanju sebe, tako ćemo promeniti i svet! Res, non verba! Dela, mili moji, dela, a ne reči!